Жеђ

БЕОГРАДСКЕ ЈАВНЕ ЧЕСМЕ, ДЕО УРБАНЕ ИСТОРИЈЕ И ГЕОГРАФИЈЕ СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ
Живети са живом водом
Данас у Београду постоји 141 јавна чесма и 38 фонтана. Шест јавних чесми није на водоводу него има сопствене изворе: Милошева, Хајдучка, Краљева, Врачарска, Миљаковачка и Ловачка. Некада их је било много више, али је охола и неинтелигентна „модернизација” и тада гутала много тога. У предању и градским легендама све оне још постоје и жуборе непрестано, као жагор у несталим београдским кафанама

Пише: Милош Лазић
Фото: Жељко Синобад и Архива НР

Српска престоница је на размеђу претпрошлог и прошлог века била „најкафанскија варош” на свету. Са највише механа по глави становника. Истовремено, грађани су имали на располагању воду са сијасет бунара и чесми. Нажалост, од свих њих претекло је само неколико, а нешто нових, из поштовања према традицији и потребама метрополе, накнадно је подигнуто.
Београђани данас могу да се напоје са 141 јавне чесме, а ако их притера мука и допусти вештина, жеђ могу да угасе и на некој од 38 фонтана, о чему их са свога сајта обавештава Градски водовод који се и стара о њима. Ту се може наћи податак да шест јавних чесми није прикључено на водовод него се подједнако добром водом снабдева с природних извора; то су Милошева и Хајдучка чесма у Топчидеру, Чесма краља Александра у Лисичјем потоку, Врачарска чесма у Булевару војводе Путника (врачар: турцизам са значењем узвишење), Миљаковачки извор у парку код тамошње топлане, Ловачка чесма крај ловачког дома у Белом Потоку.
Нису споменуте чесме које су у међувремену нестале из градског земљописа, а било их је много више него данас, иако је Београд био кудикамо мањи! То потврђује и недавно одбрањена докторска дисертација Београд као европски град у XIX веку: трансформација урбаног пејзажа архитекте мр Драгане Т. Ћоровић. У њој је, између осталог, подробније описала сва три стара градска водовода (римски, аустријски, турски) која су делимично остала у употреби до 1907. године, а дуж њих и многе заборављене чесме оног времена.

ЗАТРПАШЕ ДВОРИШНЕ БУНАРЕ, ЕЈ

Остаће непознаница зашто је модернизација Београда, уз рушења неких вредних здања и асфалтирања калдрме, подразумевала уклањање старих јавних чесми и бунара. Јер, да је било више мудрости, остали би сачувани „под стакленим звоном”, као артефакти повести и туристичка атракција, што да не.
Најтужнији вапај објавила је Политика 25. децембра 1937. године, а као репортажу о последњем београдском сакаџији и његовим сећањима. Тако се сазнало да се заборављена Сака-чесма налазила на углу Господар-Јованове и Улице краља Петра, и да је вода са ње, као и она с обе топчидерске чесме, била чак и до шест пута скупља него обична речна. Модернизација града, или пре водовода, упропастила му је посао и разјурила еснаф којекуда, али није се превише жалио нити је богорадао, ваљда докучивши да је то био обол који се морао платити, или на мосту, или на ћуприји.
Можда је поучна прича покојног чика-Милета Миладиновића, рођеног почетком прошлог века у кући на углу Македонске и Скопљанске (данашње Нушићеве) улице, на месту где је сада здање Општине Стари град. Био је сведок увођења водовода у тај део града, а памтио је сопствено усхићење што је свакодневна и најчешће вишекратна клипсања у авлију по воду са бунара заменио једноставним одвртањем месингане славине на кућевној чесми. Јер, водовод је прво сатро већину дворишних бунара, затим сакаџије, а коначно и јавне чесме.
Иначе, деда потписника ових редова тврдио је да је бунар у дворишту куће његове мајке у Улици високог Стевана преживео окупацију, али да је поделио судбину са преосталима на Дунавској падини, на Дорћолу, када су их затрпали скојевци Првог рејона крајем четрдесетих година, у некој својој акцији величања напретка социјалистичког друштва, те да су због тога били осуђени да седмицама мољакају за воду по комшилуку. Последица такве акције било је и затирање скривених дворишних башти које су током рата и окупације ублажавале глад житеља Београда.
Са овог временског растојања и у оваквој клими, могло би се рећи да је то био наставак погрешно тумаченог „пута у Европу”. Као и данас, уосталом.

СТАРИМ БЕОГРАДОМ, ОД ЧЕСМЕ ДО ЧЕСМЕ

Подаци о старим београдским јавним чесмама не могу се пронаћи „на гомили” чак ни у Историјском архиву, за разлику од кафана које су многи са посебним жаром пописивали и описивали, чиме су их сместили на заслужени пиједестал друштвеног живота престонице. Изузетак су само Пашина чесма у Малом Мокром Лугу и Чукур-чесма у Добрачиној улици, али и оне само због повесних догађаја који су се крај њих збили. О негдашњим чесмама се зато више може дознати из предања, урбаних легенди и спорадичних бележака у неким веселијим књижевним делима. Захваљујући томе, сачувани су називи и локације бар неких.
Стојанчетова чесма је била у данашњој Ванизелосовој улици, Мала чесма код Лицеја, док се Госпођина, или Чесма кнегиње Љубице, налазила у Сарајевској улици, иза зграде са бројем 8. Читави квартови добили су имена по својим чесмама; на пример Вилине воде код Дунав-станице, или Беле воде у Жаркову. Али, остало је непознато да је и Чубура добила име по свом врелу у горњем делу Јужног булевара које је названо Чуд буре (или шупља бачва – коју је неко натакао на извор да се вода, избивши из земље, не би мутила). Има и доста безимених чесми, или названих по другим оријентирима у комшилуку, као што је она што се налазила уз кафане „Црни орао” и „Гргеч” у Скендер-беговој улици, чесма у Улици Страхињића Бана код зграде са бројем 13 (иза кафане „Кир Јања”), чесма код Старог двора, затим она код зграде Руског посланства, или у Фишегџијској чаршији, баш на углу Булевара краља Александра и Улице Десанке Максимовић...
Познато је да Београд лежи на двадесет два брда (те је брдовитији од Рима), да његовим урбаним делом или испод њега протиче шеснаест река и потока, да има четрдесет два знаменита парка на којима би свако позавидео, али не и колико је током своје бурне историје имао јавних чесми и бунара.
Ваља читаоцу открити и један мрачан податак овдашње новије комуналне политике, који вели да је данас практично немогуће поклонити суграђанима чесму као задужбину. Прописи су толико компликовани да обесхрабрују и најупорније, а добротвор не би могао сам да одабере место где ће поклон осванути већ – где му одреде!
Иначе, неколико најпознатијих београдских јавних чесми које су, ипак, преживеле пургаторијум „модернизације” или „европеизације”, остале су део урбане историје и географије.

***

Соколовића чесма
Најстарије сачувано јавно врело у Београду није Римски бунар, како се верује због назива, већ Соколи-пашина чесма, у Срба позната као Чесма Мехмед-паше Соколовића, смештена у комшилуку, крај Дефтердареве капије Горњег града Београдске тврђаве. По свој прилици, задужбина је паше рођеног као Бајо Ненадић, поред Руда. Та чесма има све што је потребно једном културно-историјском споменику, само нема воде. Побуњене дахије су 1801. кришом ушле у Београд кроз засвођен тунел римског водовода,  којим је вода у град допремана са Шареног извора у Малом Мокром Лугу, али су убрзо зарушиле тај пролаз, из безбедносних разлога. Нико се доцније није сетио да га обнови или бар плитко положи нове водоводне цеви.

***

Точак у рупи
Чукур-чесма била је у народу познатија као „Точак у рупи”, јер је била укопана дубоко у земљу све до градње ове данашње на којој је споменик дечаку Сави Петковићу, рад академика Симеона Росандића, по аманету племенитог ктитора Ванђела Томе. Та изузетна бронзана фигура је 2010. одваљена са постамента под окриљем ноћи и однесена. После неколико месеци пронађена је на неком приватном отпаду крај Зрењанинског друма, разбијена у парампарчад (на 22 дела) како би се што лакше спаковала у јутани џак. Сложен посао реконструкције пао је у задатак Заводу за заштиту споменика културе Београда и Централном институту за конзервацију.